Прича Фудбалског Клуба „Војводина“ Нови Сад започиње у пролеће сад већ давне 1914. године. Док се човечанство грозничаво спремало за светски рат, група омладинца ношена љубављу према тада мало популарној и знаној игри, решила  је да оснује фудбалски клуб који би представљао српску заједницу у Новом Саду. За име новооснованог клуба узет је назив Војводина како би се нагласило сећање на политичко-територијалну јединицу «Војводство Србије и Тамишки Банат» у ком су Срби бар на папиру добили равноправност у Хабзбуршкој царевини. Као осниваче тог дана у штрикерској радњи Саве Шијакова, у данашњој Темеринској улици, затичемо Миленка Шијакова будућег текстилног индустријалца, будућег универзитетског професора Владимира Милићевића, будућег хемичара Миленко Хинића, будуће правнике Раденко Ракића и Каменко Ћирића, Гојка Тошића, Ђорђа Живанова, Бранка Госпођиначког и будућег доктора права Косту Хаџија.

Са данашње тачке гледишта не можемо а да не кажемо да је ово био изузетно храбар потез са обзиром на затегнуте односе између Краљевине Србије и Аустро-Угарске монархије. Да ли је од неко од оснивача могао тада сањао да су тада ударили темеље једног од највећих клубова у региону ми не можемо знати али је једно сигурно да су њихови снови  и идеали тада остварени и да је тада рођена ФК „Војводина“ Нови Сад. То се збило негде у пролеће 1914. године (претпоставља се за датум 6. март).

Око новог клуба окупила се омладина Подбаре и Салајке. Војводина онда није имала свој терен па се тренирало на пољанчету „Четри крајцаре“ на крају данашње Шумадијске улице. Нови Сад је онда имао око 34000 становника који су се претежно бавили пољопривередом. У таквој конзервативној средини овај нови спорт није био лепо примљен. Најогорченији противници су били школске и црквене власти које су тврдиле да нова игра заглупљује младе и одвлачи их од свакодневних обавеза. Суденти права су се побринули да нови клуб одмах добије статут. Прве дресове је сашила мајка фудбалера Милорада Милићевића и били су светло плаве боје.

Прва утакмица била је одиграна у јуну 1914. год. у Ковиљу против локалног клуба Шајкаш (основан 1908. год.). Мотив за одабир овог противника била је девојка фудбалера Војводине Љубојевића коју је желео да импресионира. Прву нит у дугачком златном везу извезли су следећи играчи : Светозар Јоцковић, Јован Љубојевић, Милорад Милићевић, Душан Ковачев, Јован Јоцковић, Озрен Стојановић, Урош Чаковац, Живојин Ћерамов, Предраг Стојановић и Сава Шијаков. Војводина, иако је тада била новорођенче, показала је одмах зубе и против искуснијих противника новосађани су остварили победу од 5-0. У том тиму Војводине углавном су играли  ђаци и студенти који су били на летњем распусту. Потоња ратна збивања су одредила да утакмица са Шајкашем буде прва и једина утакмица Војводине све до ослобођења 1918. године.

ПЕРИОД  ОБНОВЕ

Иницијатива за обнављање рада клуба јавља се одмах по ослобођењу 1918. год. У новим политичким оклоностима око клуба почињу да се окупљају угледни и богати новосађани. Војводини је одобрен статут од стране надлежног министарства 1918. године. Од 1919. год. бира се управа а председник клуба постаје др Живко Бајазет дугогодишњи председник Српске Трговчке Банке и старешина Сокола од 1912. год. Сам Бајазет није био велики заљубљеник у фудбал али је својим прилозима омогућио повољне услове за развој клуба. Мотиве за обнављање рада најбоље ћемо разумети ако погледамо апел јавности који је издала управа клуба 1919. год.  који гласи: „Апелујемо на нашу јавност да ово једино српско спoртско удружење материјално помогне да би се могао постићи истакнути циљ, јачање омладине“. Тада су клубови у Новом Саду оснивани на националној основи (мађарски НАК, јеврејски Јуда Макаби) али они нису били национално искључиви, јер су за све клубове играли и навијали и Немци и Мађари и Јевреји и Срби.

Као занимљивост може се додати да је Војводина живела и за време првог светског рата, јер фудбалери који су студирали у Прагу имали су своју секцију у оквиру С.К. Славија. Када се један од њих др Урош Чаковaц вратио 1920. год. донео је комплет гарнитуру дресова за клуб. Дресови су били црвено-беле боје са плавом звездом ( звезда на Славијином дресу симболише рађање нове наде и прикупљање снаге) на белом пољу (исти као прашке Славије) и требали су да тим бојама симболишу српску тробојку. На скупштини клуба 23. јула 1922. год. коначно је утврђена да ће  црвено-беле боје красити дресове новосађана. У лето 1920. год. др Чаковец је довео прво велико инострано појачење центарфора Чехословачке репрезентације и прашке Славије Чапека. Душа и срце овог клуба је био угледни новосадски адвокат др Коста Хаџи. Његова стратегија је била да се клуб јача тако што ће се око њега скупљати интелектуалци, трговци и занатлије. 1921. год. дошло је до фузије Војводине и клуба новосадске трговачке омладине Омладинац. Тиме је клуб обезбедио већи фонд играча како би могао да игра и када су студенти на школовању. Велики успех Косте Хаџија је био кад је успео да наговори Даку Поповића да постане председник клуба 1921. год. Он је био инжењер са добрим везама у пословном свету и будући први човек Дунавске бановине. Поповић покреће прве кораке ка професионализацији односа у клубу када је 1921.  год. успео да доведе два чувена фудбалера из Сегедина Шандора Дудаша и Гезу Абрахама првог државног репрезентативца из редова црвено-белих.

Романтичнији део спортске историје Новог Сада тог доба исписаће клубови ФК „НАК“ Нови Сад и ФК „Војводина“ Нови Сад. Први сусрет жутих и црвено-белих одигран је 22.06.1919. год. и победила је Војводина са 1-0. Спортски и национални ривалитет ова два клуба био је изузетно велик, тако да је сваки њихов сусрет значио много више од фудбалске игре ( неретки су били инциденти између присталица ова два клуба, а први такав случај је забележен 1919.год.). Невидљиве друштвене границе тада су исцртане између присталица новосадских жутих и црвено-белих. Кафане су се делиле на жуте и црвено-беле. Зборно место навијача НАК-а била је кафана „код Мароша“ (данас насупрот касарне у Футошкој улици) а Војводине у кафани Љубојевића у Змај-Јовиној улици. Било је и забележених случајева да су чак и женидбе пропадале, ако би којим случајем млада и младожења долазили из породица које су навијале за Војводину или НАК.

ФК „Војводина“ Нови Сад ни после рата није имала своје игралиште већ је била подстанар на терену НАК-а код Јодне бање. Градско представништво 1923. год. одлучује да овај крај изпарцелише, а Војводини додељују на коришћење бициклистички веладром. Пошто ФК „Војводина“ Нови Сад није имала довољно материјалних средстава да сама огради и опреми ново игралиште она је у заједници са ФК „Макаби“ Нови Сад преузела ово игралиште (место данашњег стадиона). Стадион је урађен по нацрту Даке Поповића, а он је уједно био и највећи приложник. Подигнута је трибина са ложом која је могла да прима 300 гледалаца. Стадион је отворен на Видовдан 1924. год. и добио је име „Карађорђе“. Изградњом стадиона клуб је решио веома важно питање инфрастуктуре. Управа се није зауставила на овом, тако да је пред други светски рат стадион „Карађорђе“ могао да прими 2000 гледалаца и био је покривен кровом. Др Хаџи се онда окреће питању струке и доводи за тренера бечлију Ота Нећаса. Аустрија је онда била светска велесила у фудбалу и решено је да се учи од најбољих. Долазак Ота је прекретница у животу клуба јер Војводина почиње да игра по искуству „бечке“ школе.

ГОДИНЕ УЗРАСТАЊА

Прво организовано такмичење у ком је учествовала Војводина је првенство Новог Сада. Прво првенство је одиграно 1922. год. и све до 1926. год. биће у сенци старијих клубова НТК, НАК и Макабија. Прва титула освојена је 1926. год. под вођством Ота Нећаса. У годинама од 1926. до 1932. год. Војводина се такмичи у I разреду новосадске фудбалске жупе где ће бити вечито друга иза шабачке Мачве. Прво велико интернационално искуство Војводина ће стећи током турнеје у Грчкој 1927. год. На турнеји је доживела један пораз од Ариса у Солуну и победу над екипом Македоније. Војводина је својим играма оставила леп утисак у Грчкој а у нашој јавности је посебно лепо деловало то што су одржали помен борцима са Солунског фронта. После турнеје у Грчкој, Градско представништво је тада скупи земљишни закуп за стадион смањило на један симболичан златан динар. Као и данас градски оци нису имали слуха за финансијску помоћ Војводини тако да се онда финансирала искључиво из прилога и чланарине. У време велике светске економске кризе која је нарочито тешко погодила аграрне балканске државе рад клуба су омогућили својим прилозима: др Живко Бајазет, трговци Славко и Никола Новаковић, трговац житом Максим Грим, Илија Балабушић и чланови породице Дунђерски.

На првом светском првенству у фудбалу које је одиграно у Уругвају 1930. год. тренер репрезентације је био бивши тренер Војводине Бошко Симоновић, вођа пута Коста Хаџи, а међу играчима се нашао и фудбалер Војводине Божа Марковић звани Кенгур. На опште изненађење свих Југославија је заузела треће место што је и данас највећи успех наше репрезентације.

Прва ноћна утакмица у Новом Саду одиграна је 1933. год. против Олимпика из Египта. Осветљење је било постављено на бандере дуж игралишта. Ово је био прави монденски догађај за Нови Сад, а Војводина је победила са 4-2. Велика је занимљивост да је Војводина већ тридесетих година имала навијаче који су је бодрили на гостовањима. Тако наилазимо на податак да је 150 навијача 1931. год. отишло у Шабац да бодри црвено- беле. Памти се и гостовање у Загреб када је отишло преко 300 присталица црвено-белих.

ФК „Војводина“ Нови Сад је 1932. године играла доигравање за првака државе али је катастрофално поражена од београдске Југославије у оба меча са 5-2 и 4-2. 1933. год. организована је Прва савезна лига и Војводина је у конкуренцији од једанаест клубова, доста несретно, заузела последње место.

Никад није била тајна да је за успех у фудбалу потребан велики новац. После велике економске кризе у Новом Саду ће доћи до поприличног привредног замаха. Нови Сад је био центар Дунавске бановине, а у периоду од 1910. до 1931. год. становништво ће порасти са 33000 на 63000. Тај привредни замах је уочљив у периоду од 1934. до 1938. год. када Војводина има веома добру екипу и стално осваја прво место у такмичењу Новосадског ногометног подсавеза.

Велика светска гибања никада нису заобилазила новосадске црвено-беле. Грађански рат у Шпанији однео је Божидара Петровића, једног од најталентованијих играча Војводине и репрезентације Југославије, који је у редовима републиканаца 1937. Године нашао своју смрт.

У децембру 1937. год. основан је клуб пријатеља Ф. К. Војводине, вероватно и најстарија навијачка организација на овим просторима. Циљ клуба је био да се Војводина помогне материјалним прилозима као и организовање одлазака на гостујуће утакмице. Влада Милан Стојадиновић је 1938. год. укинула спортске таксе што је у многоме олакшало живот фудбалских клубова. После ових догађаја резултати нису изостали. У Новом Саду почео је да се скупља тим који је могао да победи било кога у Југославији. На голу је био Едо Плац, одбрана Попеску, Шозбергер и Михајловић, из Загреба је доведен репрезентативац Медарић, из Мачве Воја Рогић и репрезентативац Звонко Пожега. Најзначајнији трансфер је био Јожике Велкера, најбољег играча градског ривала НАК-а. У првој утакмици коју је играо против НАК-а постигао је победоносни гол на Божићном турниру 1938. год. Он се у новом клубу сјајно снашао и постао је омиљени играч навијача црвено-белих. 1938. год. у Новом Саду је гостовао пештански Немзети који је до тада редовно побеђивао све наше клубове. У незаборавној утакмици Војводина га је победила са 5-1. Богатији новосађани нису жалили паре за развитак клуба. Тада међу њима су најагилнији били Максим Грим, Никола Новаковић и Илија Балабушић. У сезони 1940-41 год. Војводина је стекла право да игра у завршним борбама за првенство Југославије. Војводина се онда такмичила са београдским клубовима БСК-ом,  Југославијом, Грађанским из Ниша, Грађанским Скопље, Југославијом из Јабуке… Завршне борбе су требале да почну 6. априла 1941. године. Познаваоци фудбала тврде да је Војводина онда имала тим за сам врх. У тој недељи уместо навијачких песама и спортске борбе зачуле су се сирене и звуци немачких авиона.

Једна од првих одлука окупатора, по заузимању Новог Сада, је била да се забрани рад ФК „Војводина“ Нови Сад и да јој се одузме сва имовинa. Овом одлуком завршен је бурни развој ФК „Војводине“ Нови Сад у првој половини двадесетог века.