Било је то добри свете оне лепе шездесет шесте. Свет се лагано њихао у ритму Битлса, одржан је Светски куп у Енглеској, супротности између капиталистичког Запада и комунистичког Истока претиле су уништењем читавом човечанству, а наш Нови Сад, још увек опијен од шампионског славља, спремао се да бар за кратко постане једна од фудбалских престоница Европе.

Не можемо са сигурношћу рећи да ли су младићи који су под велом тајности основали клуб 6. марта 1914. године сањали да ће ФК „Војводина“ Нови Сад једног дана играти у најелитнијем клупском такмичењу у Европи, али ето, те 1966. године ФК „Војводина“ Нови Сад је кренула на сам европски врх. У летњем прелазном року клуб су напустили искуснији играчи Николић и Павлић, а као појачања су стигли Добривоје Тривић, Зоран Дакић, Владимир Ракић, Милан Станић, Јосип Земко и Свемир Ђорђић.

Жреб је хтео да Стара Дама српског фудбала свој први валцер у Купу шампиона одигра у Бечу против Адмире. ФК „Војводина“ Нови Сад је пред меч добила улогу благог фаворита, а тог 8. септембра Новосађани су на стадион Пратер пред 10000 гледалаца истрчали у следећем саставу: Пантелић, Радовић, Вучинић, Секереш, Брзић, Дакић, Такач, Савић, Тривић, Ђорђић и Пушибрк. Почетак меча је припао Аустријанцима, а тада, по речима Вујадина Бошкова, наше играче су пробудили навијачи, њих неколико стотина, који су громогласним навијањем утишали читав Пратер. Такач, Тривић и компанија полако су преузели игру, шансе су се ређале једна за другом и само тенденциозно суђење судијске тројке која је дошла из СР Немачке спречило је Војводину да убедљиво победи на овом мечу. Гол одлуке пао је у 80. минуту. Након лукаво изведеног корнера од стране Савића на лопту је натрчао Силвестер Такач који ју је топовским ударцем сместио у десни доњи угао голмана Адмире.

На жалост, ову блиставу игру црвено-белих могли су само да виде они навијачи који су успели да стигну до Беча, јер Радио Београд није преносио меч, док је Радио Нови Сад вршио пренос само на мађарском језику. После ове историјске победе поставило се и питање постављања осветљења на стадиону, јер се очекивало да у овом најпрестижнијем клупском такмичењу на свету Војводина буде достојан домаћин својим такмацима. Град, покрајина, као и спортске асоцијације остали су неми на овај горући захтев тако да је одмах постало јасно да ФК „Војводина“ Нови Сад овај проблем може да реши само уздајући се у себе и у помоћ својих навијача.

Реванш меч одигран у Новом Саду 21. септембра доказао је ону тврдњу да се најтеже добијају оне утакмице за које се очекује да су већ унапред добијене. Новосађани нису рачунали на катастрофално суђење судијске тројке из Швајцарске који су током читавог меча пружали помоћ гостима из Беча. Секереш је оправдано искључен у 41. минуту меча, али ни бројчана премоћ и судијска помоћ нису били довољни Адмири да постигне гол против надахнуте Војводине. Пред 15000 верних навијача Војводина је наступила у следећем саставу: Пантелић. Радовић, Вучинић, Секереш. Брзић, Дакић, Такаћ, Савић, Ђорђић, Тривић и Пушибрк. Меч се завршио најнепопуларнијим резултатом 0-0, што је значило да Војводина због победе у Бечу наставља даље своје европско путовање.

Након успешно преброђеног првог изазова жељно се ишчекивало име новог супарника. Жреб је био немилосрдан, као противника добили смо актуелног првака Шпаније и великог фаворита за освајање такмичења: Атлетико из Мадрида. Мадриђани, предвођени тренером Отом Глоријом (који је постигао велики успех на тек недавно завршеном Светком првенству у Енглеској са репрезентацијом Португала) и играчима светског гласа – Мендозом, Коларом, Ромером и Санчезом, су били апсолутни фаворити у овом двобоју. Након дужег преговарања између руководстава два клуба решено је да се прва утакмица игра у Новом Саду. Током преговора Шпанци су постављали питања: где се налази Нови Сад, да ли тамо има хране и воде, да ли постоје купатила, итд. Оваква потцењивачка питања убедила су техничког директора Вујадина Бошкова да ће Војводина сигурно победити и елиминисати из даљег такмичења надмене Шпанце.

Нови Сад се спремао за фудбалски спектакл какав још није видео стадион „Карађорђе“ (тада још увек Градски стадион). Градски оци и политичке организације остали су глуви на апеле из руководства клуба да се помогне сређивање стадиона, тако да је ФК „Војводина“ Нови Сад још једном из својих средстава и уз помоћ навијача урадила читав посао.

ФК „Војводина“ Нови Сад је била ослабљена за неиграње Секереша који је добио црвени картон у мечу са Адмиром, те је тог 17. новембра 1966. године наступила у следећем саставу: Пантелић, Алексић, Радовић, Нештицки, Брзић, Дакић, Такач, Савић, Радосав, Тривић и Пушибрк. Пред 20000 ватрених навијача југословенски шампион је просто одувао са терена фаворизоване Мадриђане. Ношени френетичном публиком Новосађани су стигли до вођства већ у трећем минуту, када је Такач погодио мрежу немоћног Мадинабентина. Шансе су се ређале али мрежа Мадриђана је мировала. Након промашаја Војводине поново се обистинило неписано правило фудбалске игре које каже да уколико промашиш своје шансе казна неизбежно следи и Мадриђани су изједначили резултат у 66. минуту. Међутим, то није био знак за деморализацију екипе и навијача, већ су сви додали још више снаге и погоцима Пантелића у 72.минуту и Брзића у 85. минуту, Војводина је решила овај меч резултатом 3-1 у своју корист.

ТВ пренос овог фудбалског догађаја је изостао јер „другови“ из ТВ Београд нису били вољни да плате Војводини одговарајућу новчану надокнаду. Приход од продаје улазница је такође био скроман јер их је продато само 9488, док је већина навијача успело да уђе на стадион тако што су провалили врата стадиона и ушли за џабе.

Пред реванш меч остало је велико питање да ли ће предност од два гола бити довољна за пролаз у следећу рунду такмичења. Друга утакмица је одиграна 15. децембра 1966. године . Невесео увод у меч је било натезање шпанских власти око виза са навијачима Војводине, тако да је само 40 навијача могло да посматра тај дуел (невероватан је податак да ће после 40 година исти број навијача кренути из Новог Сада да бодри Војводину у Мадриду). Уједно ти навијачи су били први туристи из Југославије у фашистичкој Шпанији још од другог светског рата.

Војводина је те децембарске ноћи на новоизграђеном стадиону Манзанаресу наступила у следећем саставу: Пантелић, Алексић, Радовић, Секереш, Брзић, Нештицки, Такач, Савић, Дакић, Тривић, Пушибрк. Мадриђани су славили са 2-0, али тада није важило правило гола у гостима, тако да се морао одиграти трећи меч који би донео коначно одлуку у овом дуелу. Пораз је био заслужен, мада се мора узети у обзир да је Атлетико стигао до победе након престрого досуђеног пенала и аутогола Радовића. Био је то блед дан „старе даме“ српског фудбала, а образ Новосађана су осветлали вођа навале Силвестер Такач и голман Илија Пантелић.

Затим су одјекнуле две медијске бомбе које су шокирале навијаче Војводине. Руководство Војводине је пристало да се трећи меч не игра на неутралном терену, већ у Мадриду и да ће тај меч бит последња утакмица Силвестера Такача у дресу Војводине. Због чега је то урадио Вујадин Бошков? Стари Лисац је био убеђен у победу Новосађана у трећем мечу, а такође је желео да са новчаним приходом са тог меча, као и са парама од трансфера Такача, изгради преко потребне рефлекторе на стадиону. Наиме, због тога што је Војводина пристала да се меч одигра у Мадриду, а не на неком неутралном терену, сваки играч Војводине је од Атлетика добио 1000 долара, плаћен смештај и повратну карту, а клуб је добио 50000 долара, што су за то време биле велике паре. Треба свакако узети у обзир да клуб није располагао великим новчаним средствима, што најбоље илуструје податак да су лет и смештај пред први меч у Мадриду углавном платили навијачи који су путовали са екипом у Мадрид.

ФК „Војводина“ Нови Сад је очекивало највеће европско искушење у историји клуба. Победа би донела пролаз у четвртфинале и уздигла би углед клуба у фудбалском свету. Али да би се дошло до тријумфа, требало је још једанпут победити светске звезде које су браниле боје Ателика, као и 50000 навијача који су правили паклену атмосферу на стадиону Манзанарес. Тог дана Војводина је имала на трибинама, словом и бројем, само једног навијача. Франков фашистички режим није гајио симпатије према комунистичкој Југославији, тако да навијачи црвено-белих нису добили продужетке виза и сви су морали да се врате у Нови Сад након другог одиграног меча. Једини навијач који је због посла добио дужу визу био је београђанин Воја Харамаз, који је сам бранио част Војводине на трибинама.

ФК „Војводина“ Нови Сад је тог 22 децембра наступила у следећем саставу: Пантелић, Алексић, Радовић, Секереш, Брзић, Нештицки, Станић, Савић, Такач, Тривић, Пушибрк. Меч није могао да почне горе по Новосађане. Већ у 7. минуту Атлетико је головима Колара стигао до предности од 2-0. После тих голова Војводина се буди и тада лагано меч престаје да се игра у ритму шпанског фламенга и прелази у ритам војвођанског бећарца. Такач у 25. минуту, после сјајно изведеног слободног ударца с 29 метара, смањује на 2-1. Шансе се ређају и Радовић пројектилом са 25 метара у 67. минуту доноси изједначење. Пошто није било више погодака, меч је отишао у продужетке. Као човек одлуке на сцену је ступио (а ко други него) Силвестер Такач. У 101. минуту нанизао је неколико играча Атлетика и пласирао лопту крај немоћног голмана Родрија у гол, 3-2 за Војводину, гол за победу, гол за пролаз у четврфинале, гол за славље. Пргави Шпанци нису лако могли да се помире са поразом. На све начине покушавали су да угрозе гол Пантелића. Судија О’ Нил је покушао да помогне домаћину, тако да су црвене картоне добили Пушибрк и Тривић, а ако на то додамо и чињеницу да је Секереш био повређен готово читаво друго полувремене, јасно ће нам бити да је ФК „Војводина“ Нови Сад своју најблиставију победу у евро такмичењима извојевала са 8 играча. Када је судија одсвирао крај, то је био знак за неописиво весеље и славље, како у Шпанији тако и широм Југославије. ТВ преноса наравно није било, тако да су навијачи ову фудбалску драму могли да пратем путем радио апарата. Ево како је прокоментарисао утакмицу бивши голман Војводине и тадашњи новинар Дневника Лазар Васић: „Да ли рећи једно ‘љубим вас све’, јер тако нешто још није доживео наш спорт, наш фудбал и боје наше земље на том пољу. Тешко је наћи одговарајуће речи одушевљењу које ове ноћи влада међу групицом Југословена у далекој Шпанији, загрљени и срећни овде у поноћним часовима… Никада нисам доживео толико среће, толико драме и толико радости”.
Силни телеграми су полетели ка клупским просторијама ФК Војводина. Славила је читава Југославија овај изванредни успех црвено-белих “лала”. Дочек играча на аеородрому Сурчин је постао антологијски и само фотографије могу да дочарају делић атмосфере са тог догађаја.

За пролаз у полуфинале најелитнијег европског клупског такмичења црвено-бели су морали да се боре са шампионом Шкотске – Селтиком из Глазгова. Легенда клуба, Здравко Рајков, добио је задатак да изанализира игру Шкота. Помоћ је добио од легендарног менаџера Ливерпула Била Шенклија. Селтик је био класичан репрезент острвског фудбала – оријентација на дугачке лопте, оштра и мушка игра и високи играчи у нападу. На основу свега виђеног Рајков је решио да улогу фаворита препусти екипи из Глазгова. Треба напоменути да је Војводина пред први меч са Селтиком била без комплетне навале – Такач је продат, док су Тривић и Пушибрк морали да паузирају због црвених картона у мечу са Мадриђанима, што је био огроман хендикеп за Војводину.

Зарада од тромеча са Мадриђанима, као и од трансфера Такача, омогућила је управи Војводине да испуни свој давно зацртани циљ – осветљење стадиона. Идејно решење дао је инжињер Ричард От из Висбадена. План је био да се поставе два дијагонално удаљена стуба која су требала да буду висока 60 метара. Посао изградње стубова требало је да уради предузеће „Мостоградња“, док је постављање бетонских темеља требало да уради предузеће „Бетон“. Постављање каблова, сијалица и изградњу трафо станице требало да је уради предузеће Ричарда Ота. Трка са временом била је велика јер је први дуел између Војводине и Селтика био заказан за 1. март 1967. године. Иако је по плану Војводина требала да добије најбоље и најјаче осветљење у Југославији, одмах се видело да рефлектори не покривају добро читав терен јер су ћошкови игралишта били мање осветљени. Посао је завршен на време, а навијачи су рефлекторе сетно прозвали „Такачева светла“. Ново осветљење и 28000 френетичних навијача су били одлична најава за фудбалски спектакл. Ни овај меч Војводине није преношен на ЈРТ јер је телевизија решила да преноси меч Интер-Реал. Војводина је тог првог марта 1967. године наступила у следећем саставу: Пантелић, Алексић, Радовић, Нештицки, Брзић, Дакић, Ракић, Радосав, Секереш, Ђорђевић, Станић. „Стара дама“ српског фудбала кренула је силовито. У петом минуту Ракић је изашао сам пред голмана Селтика и када су сви на стадиону очекивали да ће се лопта наћи у мрежи, она је прохујала покрај стативе. Напади су се наставили и како је игра пролазила видело се да су Шкоти у Нови Сад допутовали са само једном намером – да сачувају свој гол. Најзад, у 75. минуту Војводина је постигла гол. Ракић је пропустио лопту кроз ноге до Ђорђића, а на лопту је налетео Станић који је непогрешиво погодио мрежу голмана Симпсона.

До краја меча није било више узбуђења а у дресу Војводине најбоље партије пружили су Ђорђић, Пантелић и Нештицки. Славило се те ноћи у Новом Саду мада, је свим навијачима у глави било једно велико питање:„Да ли ће предност од једног гола бити довољна за пролаз у полуфинале“?

Реванш у Глазгову је био заказан за осми март, а за несрећнике који нису успели да оду на ову утакмицу Радио Београд је обезбедио пренос другог полувремена ове утакмице. За овај меч Бане Станковић је могао да рачуна на Пушибрка и Тривића, али не и на новопридошло појачање Јосипа Земка, јер није добио дозволу од УЕФЕ да игра на овом мечу. Путовање Новосађана ка Глазгову као да је најављивало спортску трагедију. Авион којим су кренули из Београда већ приликом полетања морао је да се врати на писту због квара. На аеродрому у Франкфурту после покушаја узлетања такође се догодио квар на авиону, због чега је одложен наставак лета за Шкотску. Након што су коначно стигли у Глазгов, Новосађане је сачекало пасије време и вест да ће меч посматрати 70000 ватрених навијача шкотског тима.

ФК „Војводина“ Нови Сад је тог 8. марта наступила у следећем саставу: Пантелић, Алексић, Радовић, Секереш, Брзић, Нештицки, Ракић, Дакић, Радосар, Тривић, Пушибрк. Новосађани су меч започели без треме и страха. До краја полувремена Војводина је промашила три колосалне шансе, док Шкоти ни једанпут нису озбиљније угрозили гол голмана Пантелића. Друго полувреме донело је преокрет. Шкоти, ношени громогласном подршком публике, све озбиљније су стезали обруч око Пантелићевог гола и у 58. минуту преко Чалмерса су стигли до водства и поравнања укупног резултата. Након поготка Чалмерса оба тима су спустила гард и кренула ка голу супарника. У 84. минуту Пушибрк је имао шансу да реши меч и одведе Војводину у полуфинале. Неометан и сам примио је лопту на 6 метара, али је дуго оклевао и његов шут је изблокиран у корнер. Време превиђено за игру полако је истицало и чинило се да ће одлука о победнику пасти тек након треће утакмице између ова два тима. Руководства клубова су по истеку 90. минута започела преговоре где ће се играти „мајсторица“, али је у том тренутку Џонстон погодио Радовића у тело и изнудио корнер. Ленокс је извео корнер, лопта је у луку полетела ка срцу шеснаестерца Новосађана. Пантелић је истрчао на лопту али га је Чалмерс грубо задржао рукама, тако да није могао да дође до ње. Лопта је наставила свој пут до главе Мек Нила који ју је без проблема пласирао у празну мрежу Новосађана. Судија је уместо фаула показао да Војводина треба поново да крене са центра! Узалудни су били протести Новосађана. Сузе, неверица и бол. Чим је лопта кренула са центра, несигурни судија Карлсон из Шведске означио је крај меча. Неправда је тријумфовала и Војводина је несрећно завршила своје прво учешће у Купу шампиона.

Мало је рећи да је то била спортска трагедија. ФК „Војводина“ Нови Сад је пет деценија чекала да се пробије у сам врх европског фубала, али последњих десет секунди овог меча су спречиле црвено-беле да наставе свој пут ка финалу! Још више је овај пораз болео након што је Сетлик освојио Куп шампиона, а једини пораз у читавом такмичењу је доживео управо од Војводине.