Након блиставих партија у Купу европских шампиона и несрећног испадања у четвртфиналу од будућег победника такмичења, глазговског Селтика, Војводини је остало у аманет да у наредним годинама учврсти своју репутацију. Постављањем рефлекторског осветљења на стадиону и изградњом спортског центра у Ветернику стекли су се услови да тако заиста и буде. Следећу сезону Војводина у јакој конкуренцији завршава на четвртом месту, што јој обезбедује још један излазак на европску сцену, овај пут у Купу сајамских градова. И овај пут фудбалери Војводине су далеко догурали, до четвртфинала. На путу дотле елиминисани су португалски Бареиро (1:0, 3:1), немачку Локомотива из Лајпцига (0:0,2:0) и турски Гезтепе (1:0,1:0), а пут према пехару препречила је италијанска Болоња (0:0, 0:2). Ипак, од свих ових силних утакмица највише ће се памтити она против лајпцишке Локомотиве, и то по догађајима који нису везани за сам терен. Наиме, тог 21. новембра 1967. године, фудбалери Војводине су авионом путовали за Лајпциг на реванш меч другог кола. После новосадских 0:0, било је за очекивати да ће Новосађане чекати тежак задатак, али оно што се десило тада нико није очекивао. Авион ЈАТ-а који је превозио црвено-белу експедицију имао је великих проблема при слетању, а сам Бог је погледао путнике авиона и спречио да аеродром у Лајпцигу буде последње одредиште талентоване генерације. Колико је читав случај драматичан можда најбоље описује новинар „Дневника” Љуба Вукмановић:у трећем покушају авиона да слети, све се поновило: спустио се до близу земље, па снажно узлетео. Већ смо у злу! Агонија нашег слетања траје дуже од пола сата! Стјуардесе више нису са нама, ушле су у своју кабину. Наше четврто слетање било је очајно: страховит удар и потрес, а истовремено – безброј капи блата пљуснуле су по прозору до мене! Сви смо уздрмани, неми. Да нисмо везани појасевима, попадали бисмо на све стране. „Прозоре, отварај прозоре!”, викао је неко. Кроз врата за спашавање искочио сам трећи – нисам ни знао да сам седео поред њих! Са крила авиона скочио сам на траву – високо је, има и три метра. У страху од експлозије и пожара потрчали смо, унезверено. Из даљине видим: авион није пао на писту, него подаље од њеног краја! Реп авиона стоји високо, а кљун је заривен у земљу! Лево и десно од авиона, на симетричном размаку од по десетак метара, стоје његове елисе, као сабласт, ишчупане из свог лежишта, а из њих избија дим! Видимо, да је авион само мало продужио, ударио би у високи зид аутопута Лајпциг-Берлин и тада би превртање било неизбежно. Колико би срећника међу нама све то преживело?” Сви су били у шоку, али, на срећу, нико није повређен. Оно што је бацило мрљу на читав овај (ионако ружан) случај је срамна изјава саобраћајног директора ЈАТ-а који је покушао да умањи димензије читавог догађаја, истичући даје било „малих проблема при слетању”. Узевши у обзир све ово, мало је рећи да су фудбалери Војводине направили прави подвиг тиме што су сутрадан савладали домаћу Локомотиву са 2:0 и изборили се за наставак такмичења! Те сезоне, упркос добрим представама у Купу сајамских градова, Војводина је лоше одиграла домаће првенство и завршила га тек на тринаестом месту, са свега три бода више од последње пласиране Ријеке. Треба истаћи и да је изборен и пласман у полуфинале домаћег купа, али је изненађујући пораз од Бора спречио црвено-беле да одиграју своје друго финале у овом такмичењу.

Наредне сезоне доносе променИјиве резултате за новосадски тим. Сезоне 1968/69 освојено је четврто место, док је у Купу сајамских градова за Вошу поново био кобан један глазговски тим, а овог пута је то био Ренџерс (0:2.1:0). Новина је било такмичење у тзв. летњој лиги шампиона, у коме су учествовали сви тимови који су освајали шампионате у СФРЈ. Премијерно учешће није донело неки бољи резултат за Војводину, али је друго учешће донело и први тријумф, уз импозантан учинак од четири победе (Партизан 2:1, Хајдук 1:0, Динамо 1:0, Сарајево 2:1) и једне неодлучене утакмице (Црвена Звезда 0:0). И у каснијим наступима на овим турнирима, Војводина је бележила запажене резултате и равноправно се носила са најбољим тимовима бивше Југославије. Сезоне 1969/70 освојено је мршаво једанаесто место, а годину дана касније Новосађани су се једва спасили испадања, завршивши на петнаестом месту, са свега два бода више од тима који је напуштао елитно такмичење. Тек је сезона 1971/72 донела мало радости за навијаче Војводине, јер је поново направљен пробој у врх табеле, али је горка пилула попијена у купу, где је на самом старту доживљен пораз од градског ривала Новог Сада. Да ли је висок пласман био случајност или не, тек, у следећој сезони поново су распршене наде црвено-белих о новом почетку и континуитету добрих резултата. Дебакл у Купу УЕФА од Слована из Братиславе (0:6,1:2), очајне игре у домаћем првенству (тринаеста позиција) и краткотрајно учешће у домаћем купу јасно су говорили да се Војводина налази у кризи, и резултата и игре. Потврда свега тога наступила је и сезона 1973/74, у којој је новосадски тим буквално до последњег кола водио борбу за голи живот. Звона за узбуну почела су да звоне неколико кола пред крај првенствене трке, нарочито после три везане утакмице у којима није освојен нити један бод. Дошло је до тога да утакмица са Загребом у Новом Саду решава који ће од два тима напустити елиту. Да заплет буде још тежи, тога дана је небо над војвођанском престоницом било црно, а олуја која је потом кренула натерала је делегате утакмице да донесу једину могућу одлуку – прекидање меча и одлагање за други термин. У поновљеној утакмици мреже су мировале, па је ситуација изгледала безизлазна. Срећом, фудбалери Војводине су били најбољи када је било најпотребније, па су у последња два кола изборили реми у Скопљу и победу над Олимпијом у Новом Саду, што је било довољно да се избегне пад у амбис друге лиге. Колико је све било напето говори и чињеница даје чак седам клубова страховало за прволигашки статус пред последње коло!

Даје фудбал заиста чудна и непредвидива игра, потврду је дала сезона 1974/75. Војводина је у првенство ушла као апсолутни аутсајдер, а испоставиће се да ће до самог краја, уз Хајдук из Сплита, бити најозбиљнији кандидат за титулу. Све је решено у последњем колу, које и дан-данас оставља велику сенку сумње у то да ли је баш све било спортски. Наиме, Хајдук је то задње коло гостовао Црвеној Звезди у Београду и на полувремену је губио са 1:0, што је био резултат који је Новосађанима доностио шампионски пехар у витрине. Шта се у полувремену издешавало у свлачионицама домаћег и гостујућег тима остаје тајна, али је у наставку Хајдук одиграо као препорођен, а Звезда је безвољно отаљала други део утакмице. Утакмица је завршена победом сплитског тима од 2:1 и тутула је, уместо у панонску равницу, отишла на обале Јадранског мора. Колико је (не) правда била задовољена оваквим расплетом говори и податак да је Војводина у оба међусобна сусрета била боља од Хајдука, победивши га 2:0 у Новом Саду и чак са 4:1 у сред Сплита. Тим који је освојио друго место био је: Свилар, Мокуш, Новоселац, Јурчић, Рутоњски, Трифуновић, Павковић, Ивезић, Личнар, Леринц, Никезић. Остаје жал што ова сјајна генерација није успела да наплати свој квалитет и (заслужено) украси своје клупске витрине. У наредном првенству Воша је пружила такође добре партије, али ипак не на нивоу прошле године, те је освојено пето место. Ипак, овај тим је био превише добар да би се десило да не оствари неки запажен резултат, па је као круна добрих игара дошло освајање Средњеевропског купа. Средњеевропски куп је био најстарије фудбалско такмичење у земљама средње Европе, а стартовао је давне 1927. године. Идејни творац и један од његових покретача био је савезни капитен Аустрије Хуго Мајсл (1881-1937). Војводину је у том такмичењу предводио искусни стручњак Тоза Веселиновић, који је гајио модеран, нападачки фудбал, леп за око и истовремено опасан за противничку мрежу. Систем такмичења, у коме су поред Војводине наступали италијанска Фиорентина, прашка Спарта и мађарски Вашаш, био је такав да се са сваким противником одигра по две утакмице, једна код куће и једна на страни. Војводина је на самом старту направила изненађење изборивши солидних 0:0 у Фиренци, да би у другом колу у Новом Саду савладала Спарту са 2:1 головима Јурчића и Мишића. Следиле су две утакмице са мађарским представником Вашашем, а обе су донеле пуно голова, али мало бодова за новосадски тим. У Мађарској је било 3:2 за Вашаш (два гола Никезића), а у „српској Атини” само 2:2, упркос водству Војводине од 2:0 (стрелци ллић и Вукашиновић). Можда и кључна утакмица за укупан тријумф била је победа над фаворизованом Фиорентином са убе-дљивих 4:2. Јунак утакмице свакако је био Вучековић који је забележио хет-трик, док је Мокуш четвртим голом докусурио Италијане. У последњој утакмици, Војводини је био потребан бод да би освојила СЕ куп, али је ишла „на ноге” чехословачком гиганту Спарти, па се знало да предстоји борба до последње капи зноја. Ова утакмица је иначе одиграна са неколико месеци закашњења, пошто је Војводина тражила одлагање, а у Спарти нису имали слуха за те жеље, те је меч померен чак за месец август! У то време тим Војводине је већ преузео Бранко Станковић са својим помоћником Ивицом Брзићем, па се постављало питање са каквом ће тактиком Новосађани кренути у Праг. Већ сам почетак утакмице дао је одговор на то питање, пошто је било евидентно да ће Војводина играти на резултат. Упркос иницијативи и жестоким налетима домаћина током читавих 90 минута, мреже се нису затресле и Војводина је остварила историјски успех. Коначна табела изгледала је овако:

1. ВОЈВОДИНА 6 2 3 1 10:8 7
2. Вашаш 6 3 1 2 9:8 7
3. Спарта 6 2 1 3 7:8 5
4. Фиорентина 6 2 1 3 8:10 5

Када се резимира период од освајања прве титуле до освајања Средњеевропског купа, треба најпре рећи даје тих година кроз Војводину прошло много талентованих фудбалера, који су забележили запажене клупске и репрезентативне каријере. Довољно је споменути Владимира Трифуновића, Добривоја Тривића, Перу Никезића, Ивицу Брзица, Рајка Ковачевића, Ласла Леринца, Мирослава Вукашиновића, Славка Личинара, Шандора Мокуша, Звонка Ивезића, Мартина Новоселца, Илију Пантелића, Ратка Свилара, Слободана Павковића – Бобета, Јосипа Пирмајера, Радивоја Мику Радосава, Васу Рутоњског, Владимира Савића, Милана Станица, Зорана Веселиновића, Слободана Вучековића, Ђорђа Вујкова, Јосипа Земка и друге који су уткали себе у успехе колектива. Остаје жал што није остварен већи успех, јер је Војводина играчким и стручним кадром заслужила више од једне титуле вицешампиона, али је успех у СЕ купу ипак заокружио труд ових талентованих генерација и вратио Нови Сад међу европске центре фудбала. Нажалост, Војводина данас и нема материјални доказ даје тај куп заиста и освојила, јер је трофеј на мистериозан начин нестао почетком овог века из клупских просторија у Улици Игњата Павласа.